Jaka Majka

Svetlana

Prirodni porodjaj ili carski rez


Leave a comment

Prirodni porođaj ili carski rez, iz mog ugla

Do šesnaestog veka, svi smo na ovaj svet dolazili jednim jedinim putem, a to je prirodnim porođajem. Prema istorijskim činjenicama carski rez počinje da se koristi od tog veka, ali samo u situacijama koje su bile visoko rizične za majku.

Iskreno, ne mogu ni da zamislim kako je to sve tada izgledalo, kako se izvodio sam zahvat, a tek kako su se žene oporavljale, ni uložaka, ni vode, ni sapuna kako treba… brrr.. jeza me prođe od pomisli.

Majke imaju različita iskustva kada je porođaj u pitanju. One koje su se porodile prirodno i sve prošlo divno i lagano, uvek će savetovati prirodni porođaj. Sa druge strane, mame koje su svoju decu na ovaj svet donele carskim rezom, imaju drugačije iskustvo i ukoliko nemaju iskustvo sa prirodnim porođajem, ne znaju da može biti i jednostavnije.

Ja ću pisati o oba iskustva, ali zanimljivo, moje prvo iskustvo je bio carski rez, a drugo prirodni porođaj. Tako da ću i ovde prvo pisati o operativnom zahvatu, a onda o prirodnom procesu.

Carski rez je operativni zahvat i oporavak je malo duži nego kod prirodnog porođaja.

Tačno. Carski rez jeste operacija, koja se do nedavno, bar kod nas, izvodila u totalnoj anesteziji. Proces oporavka podrazumeva postoperativne procedure: lagano uvođenje hrane, praćenje da li svi organi funkcionišu, negovanje rane, preventivni antibiotici, ustajanje itd.

Ja sam zbog prirode trudnoće imala zakazan carski rez, pa sam imala vremena da se pripremim psihički za sve što me čeka, naravno, ispitivala sam žene koje su se tako porodile (većina ih je zaboravila kako je bilo) i bila potkovana informacijama o tome šta me čeka.

Oporavak od carskog reza je isti kao posle bilo koje operacije, ali takođe oporavljaš i posle trudnoće, to malo ko napomene

Aha, e to je ono što zaborave da nam kažu kada je oporavak od carskog reza u pitanju. Važi, znam i sama da čim me režu preko stomaka da je to operacija, svesna sam i rizika i svega, ali zašto ste prećutali detalj da pored toga što se oporavljam od operacije, trebam proći sve isto kao što prođe svaka žena, oporavak od trudnoće i adaptaciju na novonastalu situaciju? Pa BEBA je tu! A ti operisana, a ne možeš da ustaneš, a ono još porodilište sa Baby friendly programom. Beba je tu, da jedva smo je sve dočekale, ali šta da radimo sa njom kad ne možemo da joj priđemo, bar prva dva dana, a ona traži svoje…

Carski rez = Nesposobna sam da se staram o sebi i treba mi nega, a moram da brinem o još nesposobnijem biću, koje nije briga za to što sam ja nesposobna! 

Ustajanje nakon carskog reza, ni o tome se nisam informisala…

Jao dragi Bože, gledam ja sve one žene po hodniku šetaju, prvi dan nakon porođaja. One što im je treći dan hodaju samo tako, a ja ležim u krevetu, čekam sestru da dođe da me opet sprovede kroz agoniju bola i razmišljam kako nikada više neću ustati…

Prvi put sam ustala (bolje rečeno pokušala), 12h nakon porođaja. To mi je od svega bio najstresniji momenat. Nisam bila pripremljena na takvo iznenadno stanje. Osećaj da će rana da popuca, da će sve iz mene da ispadne, je zaista grozan i traumatičan. Kad su mi sestre pomogle da se opet vratim na krevet, očajna od neuspeha, ležala sam i plakala i mislila da nikad neću uspeti, ali sve prođe, sve se na neki način potisne, ako se već ne zaboravi…

Dok se nisam porodila prirodno, smatrala sam da je carski rez zaista carski (naravno osim ustajanja), ali kad sam prošla i više nego carski na prirodnom porođaju shvatila sam razliku i prednosti prirodnog porođaja.

A sad malo o prirodnom porođaju…

Naravno, nemam nameru da vam pišem detalje oko prirodnog porođaja. Svi znamo kako beba dođe na ovaj svet prirodnim putem. Ja sam zaista prošla carski na svom prirodnom porođaju. Imala sam epiduralnu anesteziju, došla apsolutno nespremna, nisam znala ništa o naponima, disanju niti bilo čemu i sve se super završilo.

Porođaj je prirodno krenuo, nedelju dana ranije, pa sam otišla da mi provere CTG. S obzirom da je prvi porođaj bio zakazan, ja nisam imala pojma šta je kontrakcija, a kada su krenule te uvodne za porođaj, ja mislila nešto nije u redu, pa otišla da proverim šta se događa i tako ostanem u porodilištu.

Kad je doktor došao i rekao svoje mišljenje i da bismo trebali probati prirodni porođaj, ja sam se tada uplašila užasno, ali zahvaljujući divnoj babici, kojoj sam objasnila da ja nisam nikakava zatucana ludača, već da nemam pojma ništa o prirodnom porođaju i da mi ukratko objasni šta trebam da radim. Žena mi je sve ljubazno objasnila i zaista, ja nisam imala nikakav problem.

Epidural je odradio svoje, ja sam dremkala dok mi nisu rekli ajde sad guraj idemo… I tako za 15min rodio se Vuk, zdrav i prav. Ja nisam nikakav bol osetila, dali mi bebu sve divno sve krasno..

Odležala onako svesna svega, ta dva sata koja se moraju ležati u porodilištu i prebaciše me u sobu..

S obzirom da sam došla spremna za carski rez, ja sam pored higijene u torbi imala samo flašu vode. A čim su me u sobu smestile, sestra mi rekla da moram odmah da jedem i pijem da povratim snagu. Za mene, inače poznatog gurmana, ta informacija je bila veoma dobrodošla.

Eh, a kad se setim carskog reza i onog čaja, pa supe bez ičega, pa griza na vodi, pa opet griz na vodi (jer je bio Veliki Petak) do pravog obroka prošla četiri dana… A ovo posle prirodnog, mislina, odmah klopaš šta želiš, a što je najvažnije počinješ hodati vrlo brzo…

Da, da sestre su došle možda opet dva sata nakon što sam legla na odeljenje i rekle da idemo u šetnju… Šetnjica divno protekla, nakon toga sam sama ustala, umila se sredila, beban tu uz mene, ma sve divno da divnije ne može biti…

Ali…

Uvek ima neko ali…Opet sam neku informaciju propustila…

Epiziotomija! Zašto mi za to niko nije rekao, za taj bol i užas!? Carski rez, milina, prirodni porođaj savršeno, ali ovaj mali neznatni rez… Au!

Nakon par dana idiličnog oporavka od prirodnog porođaja, shvatila sam da jedan tako neznatan rez, može da boli više nego rez od carskog.  Do tada nisam imala pojma da mi taj dio tela toliko treba.

Hodanje postaje naporno, a sedenje nemoguće, ležanje moguće ali u određenim pozama, ustajanje vrlo naporna fizička aktivnost. Sve to od malog reza, koji se radi ženama, da bi im se pomoglo da se lakše porode… Niko te ne pita i ne zna da li ćes “popucati” kako oni kažu, ali smatraju da će ti pomoći.. Dobro, to je sad tema za sebe, da li imamo pravo na izbor ili ne, tokom porođaja.

Da ne širim priču dalje, ako mene pitate, opet bih izabrala prirodni porođaj. Sada znam šta me čeka i kod jednog i kod drugog. Po meni, bolno je samo bilo oporavljanje, kod carskog reza od rane na stomaku, kod prirodnog porođaja od epiziotomije.

Osećala sam se mnogo bolje i lepše nakon prirodnog porođaja, to je valjda i normalno jer sve je to priroda podesila, ono što je bilo neugodno je taj dio sa rezom (a to je jedino što je išlo mimo prirodnog ritma).

Svakome bih preporučila anesteziju, da im ublaži bol, jer nema smisla trpiti, kad već postoji mogućnost izbora. Nećete ostati nepokretne, niti ćete imati glavobolje, sve će biti kako treba, a uz to manje bolno i stresno.

Na kraju, najvažnije je da sve prođe u najboljem redu za nas i za bebe. Koju će šta da zapadne, ne znamo i najbolje je o tome ni ne misliti. Najlepši deo dolazi nakon toga, kad malo biće uzmemo u ruke i shvatimo, da je sve što smo prošle bilo vredno truda.

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements
Vršnjačko nasilje


Leave a comment

Vršnjačko nasilje se rađa u kući

Vršnjačko nasilje je opet glavna tema u medijima ovih dana. Razloga za to, na žalost previše. Nasilje u Aranđelovcu, u Novom Sadu, svako malo, ili je neko dete pretučeno ili izujedano… Kada se te stvari dogode, javnost se digne na noge, kako ćemo, šta ćemo…Strasti se brzo smire, slegne se i prašina, i tako do nogov incidenta.

Za vršnjačko nasilje okrive se starešine škola i nastavnici

Deca najčešće nasilje sprovode u krugu škole, pa se u skladu sa tim odmah okrive nastavnici i starešine škole zašto nešto ne preduzimaju. Čekajte malo, pa šta oni mogu?! Zabranjeno im da daju neopravdane, da izbacuju sa časova, moraju unapred da najave da žele da propituju učenike. Osnovne dužnosti jednog nastavnika kao nekoga zaduženog da obrazuje i vaspitava našu decu, su ukinuta, a onda, zašto nisi sprečio nasilje?! Pa kako? Kako nastavnik da utiče na učenike, kad ne smije da ga vaspita? Kako da suzbije vršnjačko nasilje, kad su prvi roditelji tu da im skaču za oči ako daju lošu ocenu njihovom detetu.

Nastavnicima je zabranjeno da budu nastavnici, ali moraju biti roditelji toj deci, policajci po potrebi, ali nikako ne smete da popreko pogledate dete, ne daj Bože “nasilja” nad učenikom manifestovanog kroz neku vrstu prekora i kazne koja bi bila efektivna i koja se u naše vreme i te kako vrednovala.

Kako su naši nastavnici i roditelji rešavali vršnjačko nasilje?

Verujem da se svako od nas u detinjstvu sreo sa nekim oblikom vršnjačkog nasilja. Možda to tada nismo tako doživeli, jer nije bilo mobilnih telefona kojima bi to neko zabeležio, pa smo prelazili preko toga. Ja se konkretno sećam jednog Milana. Bio je loš učenik, smrdio je, jer nije vodio računa o osnovnoj higijeni. Šta nam to govori? Milan je bio zapostavljen u svojoj porodici, jer da nije, znao bi bar da treba da se okupa. Dakle, Milan je po svom izgledu upućivao na osobu sa kojom se ne radi kod kuće.

 

On je najviše volio da maltretira nas devojčice. Čupanje za kosu, guranje, ćuškanje itd. Mene je to strašno nerviralo, svaki put ako bi meni pokušao nešto tog tipa da uradi, ja bih ga prijavila razrednom starešini. On je u tom periodu imao pravo da povuče učenika za zolufe, izvede ga da odgovara pa mu da jedan ako ne zna. Imao je pravo da pozove roditelje (ali šta će sa njima kad oni nemaju pojma ni gde im je dete)… Važno je napomenuti da je imao pravo da nasilje kako tako rešava.

Moji roditelji su se vodili logikom da ako me neko fizički ili psihički uznemiri jednom, neće reagovati, ali za svaki sledeći su reagovali. Pre svega, reagovali su tako što su mi bili roditelji, bili su tu da me saslušaju ako imam problem, ali nisu ni morali da pitaju, videli bi odmah da sa mnom nešto nije u redu kad dodjem iz škole.. I ostavljali su svoje aktivnosti i posvećivali se meni. Tako isto su radili i sa mojim sestrama.

Naučena sam još kao mala, da znam da se branim. Rečeno mi je da nikada ali nikada ne smem da povredim nekoga ko je slabiji, mlađi ili manji od mene, ali da ne dozvolim da neko mene povredi. Rečeno mi je, da ne dozvolim da me neko udari, ako me udari, obavezno da vratim. Dobro pamtim: “Ako te neki dečak zadirkuje i ako ti to smeta, pravac nogom među noge i kad udaraš zapamti da udaraš da zaboli osobu koju udaraš i onda beži…!”… Takođe, rečeno mi je i da nikada ne započinjem svađu i ne rešavam konflikte udaranjem, jer se tako ne mogu rešiti, da ne započinjem prva i ne udaram prva…

Roditi dete ne znači napraviti čoveka od njega, to je 24h posao, ukoliko ne želimo da bude nasilnik ili bude žrtva bilo kog oblika nasilja! Nismo završili posao ako smo mu podarili da dođe na ovaj svet.

Sada kada sam i sama roditelj, često razmišljam šta bih ako bi neko izvršio bilo koji oblik nasilja nad mojom decom. Iskreno, devojčicama sam već prenela predanje o udarcu među noge, ali dečaku ne znam šta da kažem. Hvala Bogu pa je suprug takođe neko ko je vaspitan normalno (po mojim aršinima) pa verujem da će on znati kako uputiti sina u život.

Nastojim da ih vaspitam kao što su moji roditelji mene, jer ja nisam dozvolila nikada nikome da me maltretira, a bilo je kroz odrastanje još susreta sa nasilnicima (u smislu ljudi koji su na bilo koji način želeli da me ugroze kao ličnost).

Sve anomalije u društvu kreću iz mikrosredine a to je porodica. Ako je porodica funkcionalna, ako roditelji znaju zašto su rodili sebi decu, ako su svesni da treba svoje vreme da posvete njima, onda su male šanse da dete ispadne “loše”. Naravno, ovde ne mislim na poremećaje ponašanja koji su definisani kao bolesti, već isključivo o poremećajima koji se stiču kroz odrastanje.

Najlakše je okriviti drugog za svoj neuspeh, ali verujem da drugi nisu krivi. Sami smo krivi ako ispustimo svoju decu i prepustimo ih da ih neko drugi vaspitava. Danas je jako teško vaspitati dete i biti mu posvećen. Mi mladi roditelji smo baš pred velikim izazovom. Ne znam ni ja kakva će biti moja deca, ali bar se trudim da od njih napravim ljude. Trudim se da ne budu zapostavljena, o tome sam već i pisala ovdje na blogu. Trudim se da vreme provedu sa nama i budu bliski sa svojim roditeljima a ne tabletima i mobilnim telefonima.

Naravno da ja nisam neko ko je kompetentan da rešava ovako težak društveni problem. Ali duboko verujem da svi mi možemo uticati da se vršnjačko nasilje, ali i bilo koje drugo, mogu umanjiti ako se posvetimo svojoj deci i njihovom zdravom odrastanju.

 

izgledam i ponašam se


Leave a comment

Kako treba da izgledam i da se ponašam?!

Ako vašem okruženju nije bilo važno kakve ste dok niste imale decu, onda kada postanete majke, svako ima neki komentar na vaš izgled i ponašanje. Tvrdim da je mladim ženama koje su postale majke, veoma teško u ovom modernom društvu.

Izgledam kako mislim da treba i šta vas se tiče?

Danas je nemoguće zamisliti život bez socijalnih mreža, a tamo, više se ne zna ko je ko. Čak i one osobe koje poznajete uživo, preko socijalnih mreža predstavljaju sebe u idealnom svetlu pa čak i malo preterano. Zbog tolikog nastojanja da se u virtuelnoj stvarnosti prikažemo kao savršene, moderna mama se totalno izgubila u realnom svetu. Previše nas zatrpavaju razni savetnici i dušebrižnici sa savetima da nakon porođaja vratimo kilograme za mesec dana itd.

Obasipaju nas predstavama idealne žene, pri čemu sve što nudi ta žena je dobra figura. Ne znam da li jedna majka kad dobije svoje dete treba da izgleda kao sex simbol Instagrama i Fejsbuka… Ali ne treba ni da izgleda zapušteno, bez šminke i sređenih noktiju i kose.. Žao mi je kad vidim ove mlade mame, tek se porodile i misle da će odmah izgledati savršeno kao gomila isfotošopiranih Holivudskih žena…  Mislim da je generalno predstava o tome kako žena u modernom društvu treba da izgleda, otišla u pogrešnom pravcu, ali tu temu ćemo prepustiti stručnjacima.

Nije da me baš preterano interesuje šta drugi misle kako izgledam, jer se trudim da me osude i komentari “javnosti” ne dotiču. Ali, ima nešto interesantno kod naših ljudi. Evo, moj slučaj je da imam troje dece i da otkad znam za sebe, znam da imam taj neki kilogram višak. Sada, kada sam se nakon porođaja jako brzo vratila na staru kilažu, osećam se divno. Međutim, komentari pojedinih ljudi me oduševljavaju… Dok ne vratiš kilograme, pitaju te kad misliš malo smršati. kad smršaš, čude se što si tako naglo oslabila,”…mora da je prenaporno sa troje dece pa ne stižeš ništa…”

Zanimljiv smo mi narod, uvek pronađemo način da osudimo nekoga.. Sreća pa biramo ljude sa kojima ćemo komunicirati, ja u svom najužem krugu nemam takvih, znam da vole i moje viškove i moje nedostatke u svakom pogledu..

Da sumiram, izgledam kako smatram da treba, nit premalo nit previše, meni dovoljno.. Važno mi je da uvek budem sređena, negovana  i čista, a sad, kilo dole gore, koga briga. Imam prostora i za čokoladu, kafu, dobru večeru… A ponekad i za neku dijetu…

Kako izgledam možda i ne bode oči, ali kako se ponašam, e to je već malo kompleksnije…

 

-Molim, pa zar si mislila tako da se ponašaš sa troje dece? A neee, hoćeš da izađeš na piće, pa ko će decu da ti čuva???? “Štaaa, martinke ćeš da nosiš, ma nema šanse…

Nižu se pitanja i pitanja, a što kaže Balašević, “ja sa strane samo posmatram taj svet..”. Ponašam se ugravnom u skladu sa svojim osećajima, ne marim opet previše za komentare, znam da živim na Balkanu gde su mnoge normalne stvari nenormalne.

Trudim se da se ponašam tako da budem primer svojoj deci, mada svakodnevno se pitam da li sam dobar roditelj, ali o tome sam već pisala ovde.

Ko će decu da mi čuva dok se ja “provodim” ili sam u teretani? Ionako se niko baš i ne nudi, a i kad smo ih pravili Nikola i ja nismo ih pravili ni za babe, niti dete, tetke, državu, društvo, već za sebe, pa ih mi i čuvamo… Brak je za mene ravnopravna zajednica dvoje ljudi (kod mene još uvek samo muškarca i žene) pa smatram da mi muž ne čuva decu, ako ostane sam sa njima, već je sa svojom decom isto kao što i ja ostanem sama sa njima. Što rekla moja koleginica Vesna u svom tekstu: “Alergična sam na sve te žene koje i dalje misle da im muž čini uslugu, ako pričuva vlastito dijete.”

Zobg divnog muža kakvog imam, izgledam sasvim korektno, a ponašam se u skladu sa godinama i time kako se osećam. S obzirom da smo mladi oboje, nastojimo da uživamo u ono malo slobodnog vremena koje nam ostaje da se posvetimo sebi i jedno drugom. Ovi ostali, mogu da se gone tamo odakle su došli na ovaj čudni divni svet…

 

Pogledi na mamu kroz odrastanje


Leave a comment

Pogledi na mamu kroz odrastanje

Kroz odrastanje, reč mama menja svoju težinu i značenje za svaku ženu. Povezanost za mamu dobija drugačiji kontekst onog momenta kada i same postanemo majke. Dok rastemo, mama nam predstavlja sav naš svet, nju gledamo, kopiramo, od nje učimo prve reči, korake, učimo kako se ponaša, voli, kako da postanemo strpljivi, skromni i dobri ljudi. Naravno, u zavisnosti od uzrasta u kojem smo, zavisi i naš odnos prema mami. Bude tu i svađa, ružnih reči, svega po malo.

Pubertetski pogled na mamu

Dođe vreme kada je u našim očima mama veliki neprijatelj, dosada koja nam ne da da radimo stvari za koje mislimo da smo najpametniji, doba puberteta.. Tada nam nije važno da kopiramo mamu, nije relevantno ništa što pokušava da nas nauči, jer smatramo da smo najpametniji… Eh, kada prođe to vreme bunta, kada opet osetimo da nam je ona jako važna figura u životu i da je nije bilo kada smo patili i prve suze puštali zbog neostvarene pubertetske ljubavi, teško bismo se izvukli iz tih situacija.

Srećom pa pubertet prođe brzo. Tada počinjemo da gledamo mamu kao najbolju prijateljicu

U postpubertetskoj fazi, mama nam postaje drugarica, sa njom ćaskamo o svemu, odlazimo u šoping, pijemo kafe, kuvamo ručkove, pričamo o momcima, ali i dalje je posmatramo kao veliku i značajnu figuru u našem životu. Ovo je za kćerku najlepši period u odrastanju. Konačno ne postoje barijere, odrasli smo, možemo ravnopravno da razgovaramo sa mamom i da je pitamo sve što nas zanima.

Eh, kad se sada samo setim, pa pomislim koliko je njoj taj naš period težak bio. Krenem u grad, pitam je kako izgledam, ona da neki svoj konstruktivni komentar, nasmeje se, poljubi me i kaže da se lepo provedem. Ja presrećna što mi je mama tako super, pušta me da izlazim, ostajem do kad želim itd.. A sada iz ugla majke troje dece, mislim da će taj period da mi bude najteži.

Bum! Kćerka jednog dana postade mama..

Velika promena u odnosu prema mami usledi nakon što i same postanemo majke. Tada žalimo za svakom ružnom reči, pomisli i svakoj svađi koju smo imali sa njom, jer shvatamo kakvu je odgovornost ona imala da bi nas izvela na pravi put.

Kao majke tek tada shvatamo šta je to biti mama. Ipak to nije ona osoba koja nas je terala da raspremamo, učimo, jedemo, lepo se ponašamo, ona je mnogo više. Neke stvari saznamo tek kada ih na svojoj koži osetimo.

Čini mi se da sam, onog dana kada sam ostala trudna, tek postala svesna šta je mama u životu. Od tada, pa do danas, ja preispitujem svoj odnos prema njoj. Žalim za svakim propuštenim momentom sa njom, za svakom svađom i teškom reči.

Tek sada, kada treba da vaspitam svoju decu, shvatam kako je njoj bilo. Ja ni ne znam kako ću se ponašati kad me devojčice budu pitale prvi put da izađu u provod sa društvom, ili otputuju negde same… Pff… pa to meni deluje nestvarno. Ne mogu ni da zamislim šta me čeka kad one uđu u pubertet…

Ono što definitivno znam, da sada kada sam majka a još uvek imam svoju mamu, najviše volim vreme koje provedem sa njom. S obzirom da ne živimo u istom gradu, svakodnevno mi nedostaje da ujutru ustanem a čeka me kafa da je zajedno popijemo. Hvala modernim tehnologijama, pa je to moguće uz pomoć pametnog telefona i Vibera..

 

 

 

dobar roditelj


1 Comment

Izazovi roditeljstva: Da li sam dobar roditelj?!

Bez obzira što sam majka postala pre dve ipo godine, tek u poslednje vreme postajem svesna težine tog poziva. Prvih godina i meseci sav napor je u bizi i negovanju deteta, a kako počinju da sazrevaju, ili kako stariji ljudi kažu, da omudravaju, tada počinje sva težina roditeljstva, tada prestaje njegovanje a počinje vaspitanje.

Šta znači dobar roditelj?

Na ovu temu i generalno na razmišljanje o istoj,  podstakla me vaspitačica danas, kada sam otišla po devojčice u vrtić. Kaže ona meni, kako joj jedna od devojčica rekla da ona ne sme da se dere, jer samo se njena mama dere, a tata ne, tata je dobar, on se na njih ne dere…Čitav dan me proganja težina reči koje je rekla moja kćerka i motaju mi se po glavi da mi ne daju ni da zaspim..

Nisam pristalica da se deca tuku, niti da se na njih derem. Čak i sada kada hoću o tome da pišem, ružno mi zvuči staviti u isti kontekst dete i termine poput tući, udariti, ošamariti itd. Opet, sa druge strane nisam ni pristalica modernih teorija vaspitanja, da se dete uči životu kroz razgovor… Tek to izgleda kao utopija. Bila ja pristalica ili ne, deca se moraju odgajati, a način se mora pronaći.

Kroz iskustvo i praksu odgajanja jednojajčanih blizanaca, s pravom mogu da tvrdim da se svakom detetu mora pristupiti kao individui i da nikako nije dobro primeniti isti model vaspitanja na svu decu.

Da li su batine oblik vaspitanja ili odraz slabosti roditeljstva?

Moje devojčice su sada u fazi kada testiraju granice izdržljivosti, tolerancije, zabrane, popuštanja, kako svojih roditelja, tako i svih ljudi iz njihovog neposrednog okruženja. Svakodnevno pravim strategije, prilagođavam odnos, boju glasa, gestikulaciju, sve.. da bih pronašla najbolji način. Često ne uspevam, pa onda posegnem za metodom koju ne podržavam, a to je da ih ćušnem po guzi, opalim čvrgu, a onda se kajem… Zašto se kajem? Nije to njih zabolilo fizički, jer nisam ludak koji će da nanosi bol svojoj rođenoj deci, ali znam da ih je emotivno zabolelo. A meni, pa meni se srce rascepa.

Kada me tako dovedu do granica moje izdržljivosti i kada ne uspem da se iskontrolišem, ja se nakon toga pitam, pa da li sam zaista toliko slaba?! Da li je moguće da je jedno dete od dve ipo godine intelektualno sposobnije da me nadigra, dovede do ludila, a ja nisam sposobna da se savladam, nađem rešenje, već posežem za upotrebom sile. Pa, najlakše je tako. Najlakše je fizički slabijeg od sebe savladati silom.

Posmatram ih tako, nakon što smo do rešenja došli grubljim putem, pa se pitam kako li odrastaju ona deca kod kojih su batine normalan vid komunikacije roditelj-dete.. Kada vidim tugu i strah u njihovim očima, kako mogu ostati ravnodušna, to me svakodnevno tera da razmišljam o svojim postupcima prema njima. Zar deca treba da me se plaše?! Pa kako će onda sutra da mi kažu neki svoj problem, ako me se plaše? Trebaju da znaju da su roditlji autoritet, ali pozitivan, a ne da gaje strahopoštovanje prema nama. Treba da osećaju sigurnost, oslonac i slobodu, da mogu da nam povere sve svoje probleme i želje.

Roditelj daje primer svojim ponašanjem,  deranje kao vid vaspitanja ne podržavam.

Ovaj oblik “vaspitanja”, jako čest u svim porodicama pa i u mojoj, je takođe primer lošeg odnosa roditelj – dete. Da li će nas dete bolje čuti ako se deremo, neće. Da li će nas se više plašiti? Ako je to naš cilj, da nas se plaše, hoće verovatno. Zar neka stvar ne može da se kaže, dokaže sa spuštenim tonom? Može! Opet, zavisi kakvo je koje dete.

Ja sam primetila kod svojih devojčica da, kada hoću da ih odvučem od neke njihove zamisli ili gluposti koju su namerile da urade, a koja je na neki način opasna po njih, ja im tako ozbiljno ispirčam šta može da se dogodi kao posledica, da one to shvate toliko ozbiljno i odustanu od zamisli. Ali, taman kad pomislim da takav model prolazi, na sledećoj prepreci sve pada u vodu. Eh, tada ja, da ne bih prmjenjivala batine, primenim deranje, koje tek nema efekta, pa se još više razludim, a ono i dalje nema rešenja.. Pa da, vaspitavanje deranjem zaista nema efekta, toga sam svesna, jasno mi je, kad god se izderem, vidim da to ne rezultira pozitivnim ishodom situacije..

Kako biti roditelj kog deca poštuju, a ne roditelj kojeg se deca plaše?

Eh ovo pitanje zaista može da ide u isti koš sa pitanjem šta je starije, koka ili jaje? Ja mislim da se nije rodio psiholog, moderni zaštitar dečijih prava, niti postoji roditelj koji ima pravi odgovor na ovo pitanje.

Isto tako mislim da čak i ovi roditelji što se zalažu svim silama da se deca vaspitavaju samo pričom, nekada padnu na tom ispitu, pa puknu čvrgu ili ćušku ili povise ton, a možda i momački dreknu da se zaledi krv u žilama. Volela bih da upoznam tog, koji se nikada nije proderao na svoje dete i koji nije došao do usijanja  i pomisli da želi da ga zvekne da zvezde prebroji…

Ja ne znam odgovor na ovo pitanje, osećam šta treba da radim, ali odgovor ne znam. Znam kad napravim propust u odnosu sa detetom i trudim se da to ispravim u sledećoj situaciji. Tako se vrtim u začaranom krugu roditeljstva, konstanto se pitajući da li sam dobar roditelj i kakve ću to ljude napraviti od svoje dece?!

 

godišnji odmor


Leave a comment

Sa decom na godišnji odmor

Iako je sezona godišnjih odmora iza nas, bar kada je leto u pitanju, ja nekako želim da sumiram kako je moj godišnji odmor sa troje dece protekao, od čega je jedno  bilo beba od tri ipo meseca i devojčice od dve ipo godine. Zvuči suludo znam.. I meni je tako zvučala pomisao da sa njima tako malima odem do mora…

Ipak sam se odlučila za godišnji odmor sa troje dece..

Na to su me podstakli moji roditelji, oni su se dogovarali da odu na odmor, a kako sam ja već bila kod njih sa decom, došla sam na ideju da im se pridružimo. Oni žive nepuna tri sata udaljenosti od crnogorskog primorja, dok meni treba nekih 10ak sati vožnje automobilom. Pomislih, ajde kad smo već tu gde jesmo i kada bih krenula sa njima imala bih pomoć, a nema bolje pomoći do babe i dede dok si na odmoru… Kad sam izložila plan svom suprugu, on se pridružio i podržao ideju i tako mi odosmo na odmor.

Ne spadam u kategoriju ljudi koji unapred sve osude na propast pa možda zbog toga i nismo imali ama baš nikakav problem tokom osmodnevnog boravka na moru. Kao i svaka majka, pribojavala sam se jedino nekog stomačnog virusa ili upale, koja bi nam pokvarila boravak. Međutim, pošto smo boravili van sezone, more je bilo čisto pa su se time i moje brige rasčistile.

Blizankinjama su trebala dva dana da se adaptiraju na novo okruženje. More ih je prilično uplašilo, pretpostavljam zbog svoje veličine. Pokazivala sam ja njima kako ono izgleda (u nadi da ću ih tako pripremiti i osloboditi), ali biće da se njihova imaginacija i stvarnost nisu baš podudarile. Ono što je važnije, brzo su se adaptirale na stvarnu predstavu mora i nakon dva dana ponašale su se kao da su tu već duže vremena.

Pronašli smo bili neku plažu gde smo mogli da se parkiramo jako blizu i da nam pri ruci budu sve neophodne stvari (kojih naravno ima gomila). Peščana plaža je učinila svoje, devojčice su uživale u pravljenju kula, torti i ostalih predmeta od peska i sitnih kamenčica.

godišnji odmor

Da ne zaboravim bebu. On je more doživeo na svoj bebeći način, nećemo saznati kako, ali ono što je pokazivao i kako se ponašao, bili su samo znaci uživanja. Većinu vremena je dremkao na prijatnom morskom vazduhu, ušuškan u svojim kolicima, s obzirom da doji, hrana mu je uvek bila tu, spremna i topla, tako da on nije imao nikakvih briga niti problema.

Godišnji odmor je prošao bez ikakvih problema, naravno uz dobru organizaciju..

Verujem da je organizacija ključna za bilo koji uspeh ili neuspeh. Zato mislim da je boravak na moru zbog naše organizacije dobro prošao. Svako veče kada deca zaspu, mi smo dogovarali i spremali stvari za idući dan. Što se tiče hrane, pošto ja imam dva probirljivca koji ne vole pice, peciva i sve ono što deca jedva čekaju da jedu, ja sam morala i da kuvam.

Pored svih obaveza, ja sam imala manje posla i opterećenja nego što imam kada sam kod kuće, dakle imala sam vremena za odmaranje. Uspevali smo i da popijemo kafu u miru, da se okupamo bez smetnji, da ležimo, da se sunčamo, sednemo u restoran…

Dobru stvar mi je rekla moja kuma i u potpunosti je u pravu. Kad si sa decom, zna se šta sve dan podrazumeva, oblači, presvlači, hrani, zabavljaj, ali kad to sve podrazumevano moraš da obaviš, onda je bolje da to radiš kraj mora.

Smatram da odmor (mislim da nema razlike da li je letovanje ili zimovanje, osim količine garderobe koja se nosi) ne može da ti bude loš, bez obzira kolika su deca, samo ako si svestan da treba to vreme posvetiti svojoj deci. Tada ćete se svi vratiti kući odmorni, a vrednost uspomene i onoga što deca sa sobom ponesu sa tog odmora je neprocenjiva.

Dete, pametna deca


1 Comment

Dete savremenog doba

Zanemareno dete ili pametna deca?

Tehnološki razvoj i era informacionih tehnologija je, po meni, dar koji je čovečanstvo samo za sebe stvorilo. Ja uživam u upotrebi pametnog telefona, tableta, kompjutera i sve ostale tehnike, smatram da ona čoveku olakšava život i čak skraćuje vreme potrebno da obavi neke stvari. Kao što rekoh, čoveku, ali ne i detetu. Savremeno doba je pred roditelje i dete stavilo veliki izazov.

 

Dete

Roditelji se danas na sav glas hvale kako su im deca pametna jer imaju samo godinu dana a znaju da puste crtani na You Tube-u!!! Pa, iskreno, verujem da su vaša deca pametna, ali pre bih rekla da je to što zna da uradi odlika zapostavljenosti, a ne pameti… Možete a i ne morate da se složite sa mnom! Izričit sam protivnik zabavljanja dece uz pomoć telefona i interneta. Zašto? Zato što smatram da male glave koje tek upoznaju svet, ne treba zračiti telefonima, da te okice treba da gledaju svet oko sebe a ne virtuelni svet, da šake treba da im se razvijaju kroz igru a ne “slajdanjem” po ekranu.

Moje devojčice imaju dve godine i koji mesec, do danas nikada nisu dobile telefon da na njemu nešto gledaju da bih ja mogla u miru popiti kafu. Nisu dobile ni crtani na TVu, ne zato što sam ja lujka koja ne da svojoj deci da budu pametna, već zato što vreme koje u danu imamo suprug i ja da provedemo sa decom, nastojim provesti kvalitetno..

Hiljadu puta sam pomislila daj da me samo ostave na miru 10min, daj da im pustim neki crtani da se smire, ali na sreću, svaki put bi me ljubav prema njima sprečila da to uradim  i sela bih i nastavila da se igram sa njima.. Dete treba da se igra i to je nešto najbolje za njegov razvoj.

Nastojim da se svaki put stavim u poziciju svoje dece i razmislim kako se osećaju. Verovatno, da ih stavim pred TV, tablet ili telefon, deca bi trenutno bila zadovoljena jer gledaju crtać ili slušaju pesmicu, ali duboko, ta deca bi se osećala zapostavljeno.

deteSmatram da mala deca trebaju da se igraju, da aktivno provedu svoj dan i da kad legnu da spavaju, zaspu umorna i srećna, a ne tužna jer se roditelji nisu igrali sa njima ni 20min toga dana.

Kada bismo svi sabrali i oduzeli, shvatili bismo da se vreme koje imamo da provedemo sa decom tokom dana, svodi na svega tri do četiri efektivna sata. Kada vidimo da, na spavanje i posao potrošimo mnogo više, pa kad saberemo koliko je to na nedeljnom nivou, shvatimo da jako malo vremena imamo da posvetimo da nam dete odrasta zdravo. A kada im i to malo vremena uskratimo tako što im uvalimo da ih neko drugi zabavlja a ne mi, zaista utičemo da nam deca budu nesrećna.

Znam ja da mi svi imamo svoj život i obaveze i želimo da nakon posla malo odmorimo i posvetimo se sebi, ali zaboravljamo da naša deca nisu birala da budu rođena, to smo mi odabrali, pa ako je tako zašto ih onda zapostavljamo?!

Kao što ja mislim da deca ne treba da se zaluđuju tehnikom, tako naiđem na komentare ljudi, da nije dobro što im ne dam da gledaju crtane, jer  neće biti u toku sa generacijom. E, pa tu su se malo zeznuli. Ja im dam da gledaju crtane, ali one biraju igru sa mnom, a ja sam tu da im tu želju ispunim. Naša igra se svodi na pravljenje ručkova, hranjenje igračaka, ispijanje kafa i čaja iz plastičnih čašica, a što je najvažnije kroz svu tu igru mi pevamo. Pa tako moje devojčice znaju da pričaju i sklapaju složene rečenice, znaju veliki broj pesmica, znaju ko je Maša a ko medo, znaju za Crvenkapu, Elzu i sve ostale likove. Znaju to kroz priču i igru sa roditeljima, a ne tako što sami saznaju ko su oni jer ih roditelji zapostavljaju. Ne znaju da pozovu You Tube, ali znaju reći “dobar dan”, ne znaju za Google, ali znaju za “hvala”. Na kraju, ono što je najvažnije, znaju šta su ljubav i pažnja, jer to dobijaju svaki dan.