Jaka Majka

Svetlana


Leave a comment

Dete savremenog doba

Zanemarena ili pametna deca?

Tehnološki razvoj i era informacionih tehnologija je po meni dar koji je čovečanstvo samo za sebe stvorilo. Ja uživam u upotrebi pametnog telefona, tableta, kompjutera i sve ostale tehnike, smatram da ona čoveku olakšava život i čak skraćuje vreme potrebno da obavi neke stvari. Kao što rekoh, čoveku, ali ne i detetu.

igrice

Roditelji se danas na sav glas hvale kako su im deca pametna jer imaju samo godinu dana a znaju da puste crtani na You Tube-u!!! Pa, iskreno, verujem da su vaša deca pametna, ali pre bih rekla da je to što zna da uradi odlika zapostavljenosti, a ne pameti… Možete a i ne morate da se složite sa mnom! Izričit sam protivnik zabavljanja dece uz pomoć telefona i interneta. Zašto? Zato što smatram da male glave koje tek upoznaju svet, ne treba zračiti telefonima, da te okice treba da gledaju svet oko sebe a ne virtuelni svet, da šake treba da im se razvijaju kroz igru a ne “slajdanjem” po ekranu.

Moje devojčice imaju dve godine i koji mesec, do danas nikada nisu dobile telefon da na njemu nešto gledaju da bih ja mogla u miru popiti kafu. Nisu dobile ni crtani na TVu, ne zato što sam ja lujka koja ne da svojoj deci da budu pametna, već zato što vreme koje u danu imamo suprug i ja da provedemo sa decom, nastojim provesti kvalitetno..

Hiljadu puta sam pomislila daj da me samo ostave na miru 10min, daj da im pustim neki crtani da se smire, ali na sreću, svaki put bi me ljubav prema njima sprečila da to uradim  i sela bih i nastavila da se igram sa njima..

Nastojim da se svaki put stavim u poziciju svoje dece i razmislim kako se osećaju. Verovatno, da ih stavim pred TV, tablet ili telefon, deca bi trenutno bila zadovoljena jer gledaju crtać ili slušaju pesmicu, ali duboko, ta deca bi se osećala zapostavljeno.

baby-84626__340Smatram da mala deca trebaju da se igraju, da aktivno provedu svoj dan i da kad legnu da spavaju, zaspu umorna i srećna, a ne tužna jer se roditelji nisu igrali sa njima ni 20min toga dana.

Kada bismo svi sabrali i oduzeli, shvatili bismo da se vreme koje imamo da provedemo sa decom tokom dana, svodi na svega tri do četiri efektivna sata. Kada vidimo da, na spavanje i posao potrošimo mnogo više, pa kad saberemo koliko je to na nedeljnom nivou, shvatimo da jako malo vremena imamo da posvetimo zdravom odrastanju naše dece. A kada im i to malo vremena uskratimo tako što im uvalimo da ih neko drugi zabavlja a ne mi, zaista utičemo da nam deca budu nesrećna.

Znam ja da mi svi imamo svoj život i obaveze i želimo da nakon posla malo odmorimo i posvetimo se sebi, ali zaboravljamo da naša deca nisu birala da budu rođena, to smo mi odabrali, pa ako je tako zašto ih onda zapostavljamo?!

Kao što ja mislim da deca ne treba da se zaluđuju tehnikom, tako naiđem na komentare ljudi, da nije dobro što im ne dam da gledaju crtane, jer  neće biti u toku sa generacijom. E, pa tu su se malo zeznuli. Ja im dam da gledaju crtane, ali one biraju igru sa mnom, a ja sam tu da im tu želju ispunim. Naša igra se svodi na pravljenje ručkova, hranjenje igračaka, ispijanje kafa i čaja iz plastičnih čašica, a što je najvažnije kroz svu tu igru mi pevamo. Pa tako moje devojčice znaju da pričaju i sklapaju složene rečenice, znaju veliki broj pesmica, znaju ko je Maša a ko medo, znaju za Crvenkapu, Elzu i sve ostale likove, ali znaju to kroz priču i igru sa roditeljima, a ne tako što sami saznaju ko su oni jer ih roditelji zapostavljaju. Ne znaju da pozovu You Tube, ali znaju reći “dobar dan”, ne znaju za Google, ali znaju za “hvala”. Na kraju, ono što je najvažnije, znaju šta su ljubav i pažnja, jer to dobijaju svaki dan.


Leave a comment

Dojenje

Dojenje ili mlečna formula?!

Sve češće, u poslednje vreme, čitam na socijalnim mrežama ali i u medijima, o dojenju, koliko je zastupljeno/zapostavljeno, koliko je teško odnosno lagano pravilno uspostaviti dojenje, kao i o tome kolike su prednosti dojenja. Takođe, nisu zapostavljene ni teme o mlečnoj formuli i njenim prednostima i nedostacima.

Svako vuče vodu na svoju vodenicu, mišljenja su podeljena. Od naučnih tekstova koji objašnjavaju kako se stvara mleko i kako majka može da doji dete, do kvazi tekstova o tome šta sve može uticati na mleko, da li ga majka ima dovoljno i sl.

Da budem iskrena, najviše me nerviraju majke, fanatici, koje po svaku cenu hoće da doje, pa kada uspostave dojenje, nakon 5 mastitisa, sumanutog izmuzavanja, ragada itd. onda kreću da se busaju u prsa kako su bolje majke od tzv. formulašica. Nisam ni znala da se majke kojima deca odrastaju na mlečnim formulama, tako nazivaju u tim krugovima “odabranih majki koje doje”.

Da se razumemo, ovo sve pišem sa aspekta majke koja ima troje dece, koja svoje prvo dvoje dece, blizankinje, nisam dojila više od 4 meseca, a treće dojim od prvog dana uspešno.

Ne smatram da sam manje dobra majka prema devojčicama, nego prema sinu kojeg sada dojim. Takođe, pitam se da li te majke, koje upiru prstom u majke čija deca jedu adaptirano mleko, razmišljaju zašto neko dete jede formulu ili zašto neka majka nema mleka.

Da je dojenje prirodna stvar, to je svima nama jasno, kao što je i trudnoća i porođaj najprirodnije nešto na svetu, ali zbog načina života i izloženosti žena velikom stresu, ni dojenje ni trudnoća, a ni porođaj više nisu nešto što se pordrazumeva da treba da prođe dobro i u skladu sa prirodom. Smatram da je jako mali broj samoživih  i sebičnih žena, majki, koje ne žele da doje svoju decu. Sve ostale pokušaju, neke uspeju, neke ne. Ali zašto neko ima potrebu da majke koje ne uspeju sa dojenjem izlaže ruglu i kritikuje? Većina nas se ne snađe kada je dojenje prvog deteta u pitanju, a ako su to još blizanci, onda su šanse da se ne snađete mnogo veće. Dojenje je proces koji ide iz glave kako često kažu savetnice za dojenje itd. ali da li smo se zapitali da ta glava, da bi dojila, treba da bude rasterećena? Najmanje što treba jednoj tek porođenoj ženi koja se susreće sa velikim promenama u svom organizmu i životu, su komentari, baba, strina, svekrva, mama i još gore, medicinskih sestara u porodilištu, da im dete ne napreduje, jer mleko je loše, nema ga dovoljno i sl.  Da bi se to mleko stvaralo, majka mora da veruje da joj dete dobro napreduje, mora da zanemari sve komentare i uživa u momentima kada doji dete. A pošto smo mi narod sklon kritici i davanju saveta bez da nas je neko upitao, s tim u vezi uvek se nađe neka “dobronamerna” duša da zabrinuto kaže novopečenoj majci da joj dete slabo napreduje i da mu doda malo formule.  Ovo su najčešći razlozi zbog kojih majke ne uspeju u dojenju, tj. ne istraju, ali zar su one zbog toga krive??

dojenje

Drugi, jako čest uzrok zbog kojeg majke ne uspeju u dojenju svoje dece je onaj koji se meni dogodio sa blizankinjama, s obzirom da su rodjene pre vremena, bile su skoro mesec dana  u inkubatoru. Hvala Bogu, one su dobro i zdravo i nakon što su izašle kući, uspeli smo bar malo sa dojenjem, ali zamislite decu koja se rode sa većim problemima i borave na odeljenjima neonatologije i više vremena, šta njihove majke treba da rade? Da mesecima izvlače mleko u nadi da će dete da doji kada se vrati kući?

Smatram da su ovo neki spoljni faktori koji utiču na majku da uspeje ili ne u dojenju, ali ne mogu se zanemariti ni različiti fiziološki problemi koje žena može imati i koji utiču na to da do laktacije ne dodje. Razni hormonski disbalansi itd.

Ja nisam pristalica adaptiranog mleka, ali kao i svakoj majci najvažnije mi je sreća i

zdravlje moje dece, zato se nisam protivila niti sam imala neki drugi izbor sa prvom decom. Kada sam ostala trudna sa treći detetom, rekla sam sebi ovo dete ćeš da dojiš. Oglušila sam se na primedbe doktorke kako mi dete ne napreduje, na sestre za dohranu

koje su ga dohranjivale mimo moje želje, jer je doktorka rekla ne napreduje dobro, ta tri dana u porodilištu sam izgurala, jer sam znala da mleka ima dovoljno i da kada dodjemo kući, sami ćemo svoj ritam uspostaviti. Tako je zaista i bilo, kada smo se vratili kući, moje dete je dobijalo da jede svaki put kada je zatražilo, sada ima mesec ipo dana i dobio je 1550gr nakon mesec dana.

Da bismo lakše dojile nama treba podrška okoline, a da bismo uspešno dojile treba nam smirena i bistra glava.

Majke koje uspešno dojite, podržite one koje ne doje ili koje to pokušavaju, ne upirite prstom i ne osuđujte. Niko ne zna zbog kog razloga neko doji ili ne doji… Hvala Bogu pa adaptirano mleko postoji, jer šta bi jele bebe čije majke nemaju mleko??


Leave a comment

Trudnoća u 21. veku

Biti trudnica u današnje vreme predstavlja veći problem nego što je to bilo prije xxxxx godina. Moje trudničko iskustvo nije baš sjajno, ali je jako pozitivni i inspirativno, iz razloga što sam bila trudnica koja je nosila jednojajčane blizance. O svom doživljaju trudnoće mogu pričati upravo iz tog ugla, ali znam i verujem da ima vas koje trudnoću niste ni osetile.

Moja trudnoća se od samog početka vodila kao visoko rizična trudnoća, zašto, pa na samom početku zato što je blizanačka, a kasnije zbog nekih sitnih komplikacija. Kažem sitnih, zato što se sve završilo kako treba. Nije mi cilj da vas u ovom tekstu davim o problematici moje trudnoće, ona će dobiti poseban tekst. Ovde više želim da podelim sa vama neka svoja razmišljanja i iskustva, generalno govoreći o trudnoći u današnje vreme.

Ponekad pomislim da smo svi zaboravili, da na jedan te isti način dolazimo na ovaj svet, a to je porođaj. Žena je po svom bitku predodređena da može da rodi dete (ne odnosi se na žene koje, na žalost, imaju neke zdravstvene probleme), ali mislim da generalno, svaka žena može da iznese trudnoću i da rodi bebu. Međutim, danas se trudnoća precenjuje, trudnice očekuju poseban tretman od strane društva, što po meni nije potrebno. Svakako se slažem da trudnicama trebamo ustupiti mesto u prevozu ili nekom drugom javnom mestu da sedne i sl. Ali budimo realni, ako smo trudne i želimo da večeramo u restoranu, da li to znači da i tamo treba da dobijemo poseban tretman?? Ja mislim da ne, jer ukoliko se ne osećam dovoljno dobro, neću ni otići u restoran, ostaću kući, a ako sam već nameračila večeru u restoranu, onda treba da se ponašam kao i svaka druga žena, jer odlazak u restoran je stvar volje a ne obaveze i potrebe.

Žene su se previše razmazile. Trebale bi da pitaju svoje babe i majke kako su one nosile trudnoću i kako je tada bilo vreme. Da ne pominjem vreme od prije nekoliko stotina ili čak hiljada godina, trudnice su i tada bile, deca se radjala zdrava i prava, majke dojile bez problema. Tada nije bilo ni ultrazvuka ni modernih pomagala koje danas imamo. Kakve pupmpice za izvlačenje mleka, kakve cucle za bebe, pelene itd.. Pa nisu ni uloške imale, pa su se poradjale, prolazile kroz četrdeset dana opravka..

Ja sam od svoje bake slušala priču o njenoj majci, koja se porodila na njivi dok je obrađivala zemlju, pa je dete samo umotala u suknju i presekla pupčanik čime je imala, odnela dete kući i to je to. A danas, molim te lepo, visinske pripreme se obavljaju prije nego se legne u porodilište, pa mrežasti ulošci, te mrežaste gaćice, labelo obavezno, nemoj slučajno od napinjana usne da ti ispucaju.

Tek kad je posao u pitanju, tu je posebna problematika. Odmah se otvara bolovanje, žena neće da radi, jer se plaši da je direktor ne pogleda popreko pa to izazove prevremeni porođaj. Čim sazna da je trudna, žena se prebaci na drugo stanje i nema, više ništa ne sme da se radi što se do tada radilo.

Da se razumemo, nisu tu samo trudnice krive, ima tu uticaja sa svih strana. Pa ja dok sam bila trudna, više nisam znala da li sam trudna ili bolesna. Nema šta od lekova nisam morala da pijem, kontrole i pregledi na svakih nedelju dana, vađenje krvi, kontrola šećera, merenje pritiska. Farmacija je tu uplela svoje prste, pa svaka trudnica treba da pije folnu kiselinu, uz nju obavezno kompleks nekih vitamina, koji su specijalno kreirani za trudnice. Na žalost sve je teže ostati u drugom stanju, pa su česti i spontani, onda vam ginekolog obavezno uključi i neku hormonsku terapiju, da smanji sve moguće rizike.

Zahvaljujući razvoju medicine, mnogi rizici u trudnoći su smanjeni, zato trebamo uživati u svakom danu koji kao trudnice provodimo. Neke će biti trudne samo jednom, neke više puta, ali svaki put je to drugačije iskustvo, zato je najvažnije ponašati se tih 9 meseci (mada je to ipak malo više, ali ajde, tako se kaže ) sasvim prirodno jer trudnoća i jeste prirodna stvar.

Ja sam svoju rizičnu trudnoću prihvatila kao takvu i rekla sebi da će sve biti u redu, jer to je moje telo, moja volja i moja želja da rodim zdrave devojčice.

Vidite, isplatilo se, zato sada odoh da se ušuškam u sobu kod njih i da uživam sa njima čak i dok spavamo.


Leave a comment

Blizanci, prirodni ili??

 

Drage moje,

ljudi sebi daju za pravo da postavljaju razna pitanja. Od onih koji zadiru duboko u nečiju privatnost pa do jednostavnih i laganih pitanja koja nikome ne mogu da naškode.

Kada imate blizance, onda vam postavljaju milion suvišnih pitanja. Ja ću probati samo neka od njih da vam navedem.

Moj favorit je pitanje o tome da li su blizanci prirodni ili nisu…

Pa sad, ne znam gde su se ti ljudi sreli sa neprirodnim, izvanprirodnim ili vanzemaljskim blizancima ( osim u filmu Astronautova žena), ali ja smatram da su svi oni prirodni. Ruku na srce, usled sve većeg broja trudnoća koje se zasnivaju na vantelesnoj oplodnji, poslednjih godina je došlo do porasta blizanačkih trudnoća, ali i ta dečica su prirodna, samo je način njihovog začeća malo drugačiji, ali opet prirodan.

Šetam ja sa svojim devojkama, one uživaju u kolicima (imamo ona dupla, jedna pored druge sede) a ljudi me pitaju da li su to blizanci… Često ni sama ne znam šta bih odgovorila. Čula sam jednom prilikom dobru foru baš na tu temu. Odgovara žena na isto to pitanje i kaže: “Ma nisu blizanci, već kad sam se porodila, taj dan u porodilištu bila akcija, rodiš jednu bebu a drugu dobijes gratis.” Taman tako, jednu sam rodila, a drugu dobila gratis, tako i meni dodje da odgovorim, ali opet kapiram, nisu ljudi imali lošu nameru, samo su radoznali. Tako se ja samo osmehnem, kažem, blizanci naravno..

Ove moje devojke, da vam iskreno kažem, ni malo ne liče na devojčice ni meni lično, ali bar se trudim da im oblačim garderobu koja sa sigurnošću govori da je reč o ženskom polu. Međutim, ni to nekim ljudima nije dovoljno, pa me pitaju jesu li to dečaci, eventualno kažu jedno dečak a drugo devojčica. A ja naprosto dobijem želju da im kažem, ma jok transvestiti zar ne vidite. Kaže meni suprug jednom prilikom da ne budem na kraj srca, možda su ljudi daltonisti, ne razaznaju boje. Prosto sam se uplašila, pa zar toliki postotak daltonista u našem gradu.. Ipak je to samo nedostatak pažnje, ili višak potrebe da pitamo stvari koje očigledno znamo. Šta radim u ovom slučaju, pa ništa, isto, nasjemej se i kažem ma devojčice su, da da, obe su devojčice..

 

S obzirom da živimo na brdovitom Balkanu, gde još uvek postoji boljka da se rodi sin naslednik, dešava se meni i da mi ljudi kažu “ajde šta fali, sledeći će biti dva sina”. A ja pomislim, nema tog sina za kojeg bih ja zamenila svoje drugarice, a on ako je sudjen, ima da se rodi kad mu bude vreme. E, pa kad mi tako nešto ljudi kažu dodje mi da ih mlatnem nečim, ali kultura mi ne dozvoljava, pa se opet samo nasmešim, pomislim koliko sam srećna što imam svoje princeze i produžim dalje.

Eh, da, zamalo da zaboravim pitanje da li ima blizanaca u porodici, e pa da li ih ima ili nema, da li ih je bilo i otkud baš da mi dobijemo jedne. To kad me pitaju, tu već razvežem priču, hvala Bogu ne fali mi reči a ni motivacije. Onda krenem: ” znate kako, s obzirom da su jednojajčani blizanci i da su to ređe trudnoće od dvojajčanih i često mogu biti komplikovane, ko zna da li je neka moja baba imala blizance pa se nisu rodili itd. itd….. ” onda ja njih počnem da gnjavim, pa zažale što su išta pitali..

Blizanci, da, prirodni, da, jednojajčani, jesu, dečaci ili devojčice, devojčice, ma… baš me bre briga ko ih je imao ranije, ja sam ih rodila, to znam i znam da uživam u svakom njihovom pogledu, uzdahu i svaki sekund se trudim da bude jedinstven i da one budu srećne

.